Učenica IV razreda naše škole Elma Smailagić svečanost povodom Dana Armije Republike Bosne i Hercegovine upotpunila je čitanjem pjesme “Vojnik sa dvadeset”

Vojnik sa dvadeset

Dvadeset mi je godina. Ima snova koje sam ostvario. Ima snova koje trebam tek sanjati.

Dvadeset godina, čudno doba za ovo, nije li? Ne bih da mrzim, a moram. Ne bih da ubijam, ali bit ću ubijen.

Dvadeset godina, a još nisam osjetio niti razumio tako mnogo. Tek treba sve da me čeka.

Mila, ja ću doći po tebe kada sve ovo prođe i bježat ćemo gdje je tiho. Mila, napustit ću vražije gnijezdo i doći koliko god budeš daleko. I čekat ću ako treba. I tražiti. Samo se ne daj toliko jako i izmiči pred njima.

I Mila, vjeruj da nisam birao. Zvali su me, pa nisam odbio. Nije da je bilo važnije od ljubavi, ali, kažem, nisam odbio. I ovo je borba za ljubav, za djecu što će bivati rođena za deset i kusur godina. Čuvam im zemlju, nek imaju gdje da vole, Mila. A za nas ću naći jedan čošak, sklonjen od krvi i plača, pucnja i vatre – tamo si sigurna ako mene i ne bude.

Dvadeset mi je godina. Imam i majku, ali oca nemam. Krenuo je jednog jutra pa se nije vratio. Možda ću i ja, Mila, ali još se uzdam u svoja momačka leđa koja mogu ponijeti cijeli rat na sebi. I koga briga što noge zebu, što nemam ćebe da se ogrnem u hladnoći ili samoći. Toplo je tu, Mila. I toplo i čisto. U meni. A da li je njima toplo? Zaledi li ikada sram u njima?

I evo, da još jednom kažem, još danas mi je dvadeset godina. Sutra neće biti. Šapnuli su mi da je tako suđeno. Pamti me po obećanjima, Mila, dok budeš čitala u kamenu isklesano moje ime. Ponosno zakoračaj našim gradom, neka to bude moj poklon tebi. Budi mirna sve dok se ispod plavog neba visoko diže zastava sa zlatnim ljiljanima.